Verujemo da nema ljubitelja horor igara koji nije čuo za Amneziju. Septembra 2010. razvojni tim od svega par ljudi izdao je igru koja će postati kultna odmah po svom izlasku. Amnezija nam je donela, po mnogima, jedno od najstrašnijih igračkih doživljaja ikada, igru koja je i od najhrabrijih pravila devojčice koje podvriskuju u mraku. Igru od koje su ljudi pravili pauze ne zato što im je dosadila, već da bi se povratili i na kratko prestali da muče sebe. Tajni sastojak je, uz sve ostale kvalitete, bio jednostavan – nemoć. Ovde niste imali šansi protiv svojih neprijatelja, i sve što ste mogli je da se sakrijete i drhtite u agoniji (i vi i lik kojeg vodite) čekajuću u nadi da monstrum neće da vas primeti. Uz još par novina u žanru dobili smo igru koja je postala reper za dobar horor, nešto što će drugi timovi pokušati da kopiraju i implementiraju sa manje ili više uspeha u svoje horore. Tri godine kasnije dolazi nam dugo očekivani i više puta odlagani nastavak. Na igri je ovog puta radio indi tim The Chinise Room poznat po svom eksperimentalnom naslovu Dear Esther, ali su razvoj igre pažljivo pratili ljudi iz Frictionala koji su učestvovali kao producenti i izdavači. AAMFP je originalno trebalo da bude mod za igru, ali je vremenom porastao i postao samostalni nastavak.
Igra nas stavlja u londonsku novogodišnju noć 1899. godine, u sam osvit novog veka. U ulozi ste Oswalda Mandusa, bogatog industrijaliste iz branše mesne industrije koji se budi u svojoj sobi, slabog do nikakvog sećanja na predhodne događaje. Šta se tačno dešava, i šta se dešavalo pre, otkrivaćete vrlo lagano kako igra bude odmicala. U stilu predhodne Amnezije, veliki broj informacija će te saznati preko raznih pisama, beleški i odlomaka iz dnevnika koje će te nalaziti po lokacijama kojima se krećete. Tu su takođe i flešbekovi vezani za određene lokacije koji takođe daju uvod u priču, zatim fonografski zapisi i misteriozni telefonski pozivi. Narativna strana igre je zaista vrhunska i jedan je od glavnih aduta igre. Veliku zaslugu kvalitetno ispričanoj priči imaju i vrhunski glumci koji su dali svoje glasove likovima u igri.
Igru pokreće isti engine kao i originalnu Amneziju, pa i uz nešto doterivanja, grafika nije baš u rangu sa današnjim standardima, te će moći da je pokrenu i po nekoliko godina stare mašine na boljim podešavanjima. Ali i pored te zastarelosti, igra izgleda lepo, pre svega zahvaljujući odlično i maštovito dizajniranim lokacijama. Kako se igra odvija u vreme druge industrijske revolucije, sve u igri odiše industrijalizmom i steampunkom. Počev od sitnih detalja i spravica u kući pa do ogromnih industrijskih postrojenja, čudnih mašina, kamiona, Art Nouveau detalja od bakra i kovanog gvožđa. Zvuk u igri je vrhunski odrađen i njemu ide bar 2/3 zasluga za jezivu atmosferu igre, vidi se da je uloženo puno truda kako bi se uverljivo prenela bučnost jednog industrijskog okruženja. Pozadinska muzika je apsolutno sjajna, budi prave emocije u pravom trenutku . Jessica Curr, žena koja je radila muziku za igru, zaslužuje priznanje i nagradu za ovako kvalitetno i ubedljivo komponovane melodije.
Glavne zamerke igri idu uprošćenom gejmpleju. Iz igre je potpuno izbačeno nekoliko ključnih stvari koje su činile Amneziju. Više nema sistema gubljenja razuma, gde je vaš lik počeo da pada u agoniju ukoliko bi previše boravio u mraku ili gledao u abominacije koje ga progone, što je za nas velika mana igre. Ubrzano kucanje srca, pomućen vid, lelujanje i štrecanje su znatno doprinosili atmosferi straha u igri. Sada se takve stvari manifestuju u određenim situacijama u igri kada se desi nešto skriptovano stresno. Druga velika mana je izostavljanje inventara! Tako da je igra izgubila jednu od osnovnih odlika svog žanra i sve zagonetke na koje se naiđe se rešavaju direktnom interakcijom sa okolinom. A same zagonetke su inače previše lake i nećete naići ni na jedan ozbiljniji problem, između ostalog i zato što u igri se može baratati gotovo isključivo samo sa predmetima koje ćete iskoristiti na neki način, pa vam se neće dogoditi da kao u prvoj Amneziji okrećete i drndate raznorazne gluposti po prostorijama pitajući se imaju li neku svrhu. Lakoća zagonetki i izostanak inventara su učinili da se iz nivoa u nivo prelazi veoma lako, pa onda izostaje ona vrsta straha koja proizlazi iz napetosti dok pokušavate da rešite zagonetku znajući da se tu negde okolo šetaju abominacije. Sa druge strane, moramo da priznamo, ovo je učinilo da priča ide veoma fluidno i prirodno što doprinosi većem uranjanju u priču i lik Mandusa. To je verovatno i bila želja developera jer je, kao što smo pomenuli, narativni aspekt igre veoma jak.
Atmosfera u igri je odlična i znatno je drugačije iskustvo nego originalna igra. Osim par početnih nivoa koji se dešavaju u kući i koji podsećaju na prvu Amneziju, ostatak se dešava u poprilično drugačijem ambijentu. Ulice Londona, crkva, klanica, fabrička postrojenja iz 19. veka, kao i novi tipovi čudovišta. Ovde vlada drugačija vrsta straha, ima par štrecavih situacija u stilu prve Amnezije gde ćete se pošteno uplašiti, ali glavni strah u igri proizlazi iz samog ambijenta. Kada ste nešto rešili u pravoj Amneziji stvori se zvučno-vizuelni efeket olakšanja, a ovde u kasnijim nivoima igre svako rešenje neke zagonetke najčešće pokrene neke ogromne pogone i svuda oko vas počne brujanje mašina, igra senki velikih ventilatora, zujanje elektronskih naprava, škripanje mehanizama i ostali zvuci jednog industrijskog postrojenja. Sve je previše mračno sa jedne strane, a bučno sa druge i onda vam je konstantno nelagodno i napeto jer su svi ti zvuci nekako neljudski i pakleni, a uz to znate da potencijalno niste sami, ali ne možete od mašina da čujete da li vam se nešto približava. Zato strogo preporučujemo igranje sa slušalicama, kako bi efekat bio ubedljiviji.
Da li je igra strašna? Jeste, strašna je, možda ne toliko kao prva Amnezija, ali je svakako strašna i nezaobilazno je iskustvo za svakog ko voli da se dobro uplaši jer će vas ova igrati držati gotovo konstantno u napetom strahu. Za igru je dovaljno da izdvojite jedan vikend igranja, jer je kratka i neće vam oduzeti više od 3-4 tročasovne sesije noćnog igranja.
Autor: Nikola Savić
PLAY! Zine br. 65 – Oktobar 2013
