Posle razočaranja koje su priredili Maxisov SimCity iz 2013. i čedo kompanije Focus Home Interactive Cities: XXL postojala je realna opasnost da najnoviju city building igru dočekam sa (nezasluženim) fanfarama. Nemojte me pogrešno shvatiti Cities: Skylines je vrlo dobra, odlična igra ali nije remek delo iako ima potencijal da to i postane.
Kad za ručak dobijete zeca napunjenog sačmom, patku napunjenu sačmom, fazana napunjenog, pogađate, sačmom prilično je sigurna opklada reći da je šef lovac. Uostalom, sačma je bila dead giveaway, zar ne? Iako u startu Cities: Skylines izgleda kao standardna igra sa postavljanjem Residental, Commerce, Industry (RCI) zona i uslužnim zgradama here’n’there jedan od najbitnijih ako ne i najbitniji aspekt u igri je postavljanje dobre transportne mreže i organizacija prevoza. Kako i ne bi kad je developer igre kompanija Colossal Order koja stoji iza naslova Cities in Motion – traffic management igre maskirane u city building. Transportna mreža je mreža krvnih sudova, putevi i pruge su arterije i vene, a vozila su krv vašeg grada.
Ideja da Colossal Order nije mogao da pobegne od svojih korena i da su poentirali na terenu koji im je i te kako poznat u osnovi ne bi morala da bude nužno loša da nisu manje ili više učinili suviše prostim ostale aspekte igre. Kod postavljanja zona skoro da je nemoguće pogrešiti i samo preterane egzibicije dovešće do propasti. Isto je i sa besmislicama u vidu činjenice da će vašem gradu biti (sasvim) dovoljna jedna policijska stanica srednje veličine i kad je izgradite skoro da nećete više ikad morati da bacite pogled na skalu koja pokazuje prosečan nivo kriminala u gradu. Ipak, Cities: Skylines ima još jednu jaku stranu koja nije svojstvena igrama ovog žanra – unapređivanje i modifikacija već postojećih delova. City building igre su obično zanimljive dokle god imamo mogućnost da se gradimo u „širinu“, međutim kad zbog povećane populacije, lošeg početnog planiranja ili drugih ideja tokom igre treba da nešto srušimo i ponovo izgradimo, prepravimo mrežu puteva celokupan posao nekad izgleda toliko velik i iznurujući, a najbitnije od svega, nije zanimljiv lakše je pritisnuti taster New Game i krenuti iz početka. U Skylinesu to će retko biti slučaj pošto su Colossalci predvideli da ćete širiti puteve zbog zakrčenja, postavljati podzemnu železnicu koja vam sat vremena ranije nije ni pala na pamet ili nekad preseliti čitavu bolnicu ili zgradu univerziteta. Ne samo da su prevideli već su ponudili i pregršt opcija da zadovolje potrebu svakog igrača za konstantnim urbanizovanjem i usavršavanjem već postojećih delova grada.
Sistem notifikacija koji je jedan od najbitnijih modula u igri je i dobar i loš u zavisnosti koju informaciju pokušavate da nađete. Ako želite da saznate likvidnost i solventnost vašeg grada, dovoljan je jedan klik i letimični pregled troškova i prihoda sa posebnom pažnjom da li je ukupni račun zelen ili zlokobno crven sa minusnim predznakom. Isto je i kad je u pitanju putna mreža grada. Ako vidite da se na nekim deonicama nagomilavaju vozila, valja sagraditi obilaznicu. Posle nekoliko godina u igri i ona će postati zakrčena, pa ćete rešenje tražiti u još jednoj ili ćete problem probati da rešite na neki drugi način. Ono što je bitno je da vam igra vizualno daje jasan signal šta nije u redu i gde nije u redu. Ali ako nekad poželite da ukapirate zašto N.N. lice pati zbog zagađenja bukom spremite se za omanji pakao u vidu traženja gde živi i provere buke na toj lokaciji. Ako to nije problem valja naći gde radi pa tamo proveriti sve to isto. Ako ni to nije problem onda ćete provesti preterano dugo vremena prateći njegovu rutu po gradu i proveravati nivoe auditivnog zagađenja svuda gde se on ili ona malo duže zadržava. Previše posla, neka kupi čepiće za uši. I ja bih voleo da nađem koji komšija u četiri ujutru redekoriše svoj stan dinamitom, a rupe u zidovima pravi automatskom puškom i čiji klinci vežbaju Für Elise na klaviru dok tonove i polutonove nalaze čekićem ali ne može, Đole.
Još jedna good’n’bad strana igre je način napredovanja u izgradnji. Naime, nove tipove objekata i unapređenja otključavate kako vaš grad bude „levelovao“. U načelu sistem nije loš – da biste nešto otključali, morate prvo da ispunite jedan ili više preduslova što je, ionako, segment na koji smo navikli u kompjuterskim igarama. Ipak, ako budete jurili ispunjavanje uslova što brže svaki novi grad koji budete gradili, gradićete skoro isto kao i svaki prethodni po predefinisanoj šemi. Sem toga zar se posle Elwynn Foresta ne ide u Westfall?
Kad se sve sabere i oduzme, Cities: Skylines je u debelom plusu. Grafika je odlična, zvuk zadovoljavajući, a spisak zanimljivih stvari koje se mogu probati i sa kojima je moguće eksperimentisati čini se beskonačnim. Na sve to treba dodati odličnu podršku za modovanje, a šta tačno znači termin odlično dovoljno govori da je jedan od fanova je samo dva dana od izlaska igre napravio verodostojnu mapu grada Los Santos, Palomino i Sandy Shores iz serijala GTA, a da je jedan od najproduktivnijih modera igre bivši Maxisov dizajner čije kreacije su retko dobar momenat u propaloj igri SimCity. Onda ne treba da vas čudi da bez obzira na neke nedostatke preporučio bih ovu igru svakom ljubitelju city building igara, a i kad ste videli da je Paradox Interactive stavio svoj žig na nešto što ne valja?
Autor: Petar Vojinović
Prvobitno objavljeno u PLAY! Zine 83
