Nema ništa žalije nego kad kuvar ima sav potreban materijal, isprati recept od „a“ do „š“, a krajnji proizvod umesto ukusne pice sa tankom korom koja hrska na krajevima, bude polužilavi hleb sa odozgo nabacanim pelatom, šunkom, pečurkama i kačkavaljem. Ukratko, ovako bi bilo najlakše opisati Elder Scrolls Online, novi MMO iz ZeniMax Online Studios-a i sa „Bethseda approved“ pečatom preko. Šta je pošlo naopako?
Nažalost, Elder Scrolls Online upao je u istu zamku kao i Star Wars: The Old Republic. Čovek bi rekao da je lako napraviti MMORPG u svetu sa tako bogatom istorijom. Međutim, isuviše mnogo truda uloženo je u one elemente koji ne čine igru dobrim MMORPG-jem. Fantastični quest-ovi puni priče, koju vam pričaju poznate face, Alfred Molina među njima, koje ne možete podeliti ni sa kim – jedan je od razloga zašto će vas od početka pratiti osećaj diskoraka između uživanja koje bi osetili da ste u single player igri i neispunjenog masivnog multiplejing očekivanja, pošto niste.
Pravljenje lika odrađeno je fantastično. Devet rasa, četiri klase, tri zaraćene frakcije i pregršt opcija da vaš avatar ne bi izgledao kao onaj sa vaše leve strane. Ipak, šta god da izaberete vi ste amnezični „the chosen one“, jedini koji može da spasi svet, a na to će vas igra podsećati skoro svaki put kad se popnete još jedan nivo. Fantastično klišeizirani ali prihvatljivi start za jedan RPG (i famozni Baldur’s Gate 2 počinje slično) i potpuna katastrofa za jedan MMO, u kome vlada inflacija „the chosen one“-ova koji trče na sve strane. ZeniMax je trebalo da prepiše od Blizzard-a, gde je igračev lik samo jedan zamajac u velikoj mašini, a ne protagonista.
Bez obzira koju rasu da izaberete, kampanja vaše frakcije je ista. Igra vas prosto usmerava nevidljivim zidovima kao nedonošče, a čak su i regije kroz koje napredujete predeterminisani set od početka do kraja. Apsolutno linearna priča, hirurški odvojene frakcije, pošto vaše protivnike možete sresti i otpremiti na onaj svet samo u centralnoj regiji Cyrodiil ubijaju svaki osećaj slobode koji je krucijalan za jedan MMORPG svet. Sam svet je konglomerat gradova prepunih istih ili sličnih zgrada pomešan sa braon ili zelenim, ili braon-zelenim regijama. Grafika nije ružna, daleko od toga ali je prosto rečeno, monotona.
Jedino dosadnije od grafike su kvestovi. Razvojni studio je probao da izbegne klasične kvest klišee koji se provlače kroz svaki masivni RPG. U igri nećete videti puno „pokupi 20 cigala u tački A i prenesi ih do tačke B“, „ubij 15 protvnika na tački C i donesi njihove glave do tačke D“ ali oni su zamenjeni nečim još gorim, kvestovima prepunim naracije o bitnosti istih koja će iščileti čim dobijete nagradu i odete svojim putem. Ruku na srce opšti utisak popravljaju neinstancirane tamnice, Delve-ovi kao i „public event“-ovi Dolmeni nalik na onima koje je imao WarHammer: Age of Reckoning. Ostaje nada da će ZeniMax rešiti problem bot-ova koji kampuju pomenute lokacije.
Tamnice su svetla tačka u Elder Scrolls Online-u i jedna od retkih stvari koja daje nadu da ovaj MMORPG neće doživeti krah kao i sijaset drugih pre njega. U pitanju su klasične instance za četiri i 12 igrača (potonje se otključavaju tek na maksimalnom nivou), populisane „trash“-om i mini kraljicama koje vam preprečavaju put do poslednjeg boss-a. Tamnice su zanimljivo osmišljene, borbe su interesantne, a nagrade zadovoljavajuće dobre.
Drugi bitan aspekt svakog MMORPG-a je PvP. U ESO-u, on dolazi u vidu opšteg krkljanca u Cyrodiil regiji. Tri frakcije, svaka protiv svake koje se bore za kontrolu nad izvorima resursa, određenim lokacijama od značaja i bonusima koje dobijaju svi igrači frakcije koja se pokaže dominantnom. Treba pohvaliti i sam mehanizam borbe koji odskače od standarda. Ne postoji auto-attack niti automatsko nišanjenje, pa se PvP ne svodi na besomučno pritiskanje skill-ova i spell-ova na hotbar-u, već je u pitanju mnogo pitkiji sistem borbe na koji smo navikli u Elder Scroll igrama u kome je pozicioniranje i pravovremeno blokiranje udaraca, kao i predikcija protivničkog kretanja (naročito ako preferirate borbu dalekometnim oružjem) sve.
Ipak, pravi Elder Scrolls šmek oseća se najviše u slobodi izbora koju igrač ima sa svojim likom. Četiri klase (Dragon Knight, Sorcerer, Nightblade i Templar) samo su početna tačka iz koje se grana mnogo linija. Svaka klasa ima tri podklase, specijalizovanje u korišćenju oružja i oklopa je nezavisno od izbora klase, a posebne skill-ove i spell-ove dobićete u zavisnosti od vaše rase i izabrane gilde. Ako u ovaj miks se doda da možete postati vukodlak ili vampir (da li ste stvarno mislili da će ZeniMax propustiti taj detalj?), a da je set aktivnih osobina ograničen na samo šest broj kombinacija za eksperimentisanje je beskonačno velik i nadasve interesantan.
Da li će se predstava zvana Elder Scrolls Online završiti kao tragedija ili ne isključivo zavisi od toga da li će se igrači uspavati u prvom činu ili samoubiti u drugom. Ako preživite dosadne elemente koji uništavaju ovaj potencijalno sjajni MMORPG, treći čin obećava sate i sate odlične zabave.
Autor: Petar Vojinović
PLAY! Zine 72 – Maj 2014
