Spark Unlimited, ne tako poznata ekipa programera, dobila je posao razvoja Lost Planet 3. Prethodno su radili na koječemu, možda najpoznatiji po igri Call of Duty Finest Hour, a inače su sazdani od nekadašnjih developera Medal of Honor-a. To ne bi trebalo da bude toliko loše, zar ne?
Lost Planet 3 je zapravo prethodnica prvom delu igre (koji se pojavio još 2007, i za reality check, to je bilo pre 6 godina) a možda je se sećate po tome što se sve dešavalo na snegu i bilo je gomile nekakvih buba koje vas napadaju. To znači da nema tropskih krajeva koje smo videli u dvojci već smo iznova na snegu. To sa druge strane ne znači da ste okruženi retardiranim NPC-jevima, ovoga puta su oni zapravo korisni, nekada i zanimljivi. Slično je i sa glavnim junakom, koji je ciljano pravljen da bude novi Gordon Frimen. S tim što se kod ovog vidi da ima dobre namere i da je generalno, što bi se reklo, “momak na mestu”. Zove se Džim Pejton i inženjer je, poslat na planetu E.D.N. III od strane kompanije NEVEC kako bi pronašao nove izvore energije za Zemlju koja polako posustaje. Naravno, kako su počele buštine tako su se pojavile ogromne bube, pod imenom Akrid, a vi znate šta se dalje događa po tom pitanju. Treba reći da su međuscene zaista jako dobro urađene, da je gluma solidna i da ovi segmenti zaslužuju svaku pohvalu.
Međutim, Lost Planet nije o tome kakav je ko karakter, već kako ko bije onog drugog i koliko u tome za vas ima uživanja. Tu ćemo odmah morati da vas razočaramo, Izgubljena planeta pati od nekih zaista katastrofalnih odluka. Pre svega, repetitivnost. Igra traži oko 12 sati da biste je završili ali većinu vremena ćete se vraćati na ista mesta, ići ponovo na lokacije na kojima ste već bili, ići na nove lokacije koje izgledaju kao stare i sve u svemu, silno se dosađivati pri tom. Glavne pa i sporedne misije vas često vode na identične lokacije pa čak i sa opcijom “teleporta” na određena mesta, nećete moći da se otmete utisku da je sve to više nego dosadno. U tom slučaju ne pomaže ni činjenica da je grafika zaista dobra i okruženja deluju odlično. Ali već posle trećeg, četvrtog pa i petog dolaska na isto mesto, verujte nam, lepa grafika je poslednje o čemu ćete razmišljati. Postoji i nekoliko nejasnih dizajnerskih odluka poput jakog sporog vozila za prevoz sa tačke A na tačku B, nedostatka “pokazivača zdravlja” kod većih protivnika koje prosto ne znate koliko da bijete i još dosta toga, što čini da jedan solidan segmet Lost Planeta bude istinski dosadan.
Gameplay je dosta dobar, u Capcom maniru reklo bi se i donosi vam sve ono što inače očekujete od jedne pucačine u trećem licu. Solidna mehanika uz mogućnost izmicanja protivnicima, nešto što nismo videli u prethodna dva dela, svakako doprinose povećanju dobrog osećaja prilikom igranja. Ne morate čak ni stalno juriti za termalnom energijom, što je bio uslov u prvoj igri ukoliko ne želite da umrete, pa i to donekle poboljšava opšti utisak.
Jack Wall, dobro poznat kompozitor koji je kreirao muziku za hitove poput Jade Empire, Mass Effect, Call of Duty, Myst, Splinter Cell i mnoge druge, potpisuje i Lost Planet 3 muziku pa dobra mehanika uz dobru muzičku podlogu i sasvim solidan AI recept su za jako puno dobre zabave uz LP3. Problem je što uz nju ide i jako puno dosadnih trenutaka, pa je možda ovaj naslov pravi primer one – čaša žuči ište čašu meda.
Autor: Petar Starović
PLAY! Zine br. 65 – Oktobar 2013
